Бобан Богосављевић: Селектор свесно погазио своју реч

Након прочитаног текста актуелне шампионке Србије Аделе Великић, којим се обратила јавности, изненађена и разочарана због изостанка са списка репрезентативки, осетио сам потребу да изнесем свој став и подржим је, јер сматрам да је у питању неправда, омаловажавање струке и титуле шампиона државе.

Сматрам да је селектор Бранко Дамљановић, најблаже речено, некоректно поступио тако што је из репрезентације изоставио првакињу државе, тим пре што је у интервјуу непосредно пред овогодишњи шампионат за жене, нагласио да је будућој првакињи место у тиму („државни првак мора да игра“). Очигледно је да је селектор свесно погазио своју реч. У интервјуу (Политика, 21.8.2017.) селектор је покушао да одбрани неодбрањиво: шампион треба да игра – „али не по сваку цену“ и да „свеукупни утисак“ може да се назове некаквим критеријумом а код њега је то основни критеријум. За све осим селектора критеријум је нешто мерљиво и унапред познато а не његов субјективни свеукупни утисак. Такође, само он зна шта му то значи „по сваку цену“ – за све нас остале, победник шампионата је цену платио док се вредно припремао да постане шампион и победи.

Поставља се питање зашто се и одржавало првенство Србије, када га је селектор само једним потезом, у потпуности обезвредио. На тај начин није показао непоштовање само Аделиног резултата, већ и свих претходних шампиона, па и себе.

Какву поруку шаљемо будућим учесницима шампионата? Зашто би неко одвојио своје време и узео учешће на првенству, ако првак (а одлично се зна колико је тешко бити шампион) неће имати никакве бенефите о којима је између осталог селектор говорио у интервјуу пред шампионат. Какву слику шаљемо будућим генерацијама и неким будућим члановима репрезентације? Селекторов избор показује да квалитет и остварени резултати нису важни, већ је једино важан „свеукупни утисак“ који оставимо на селектора чији су то, како каже, основни критеријуми и нису унапред познати и за све исти, а оне које је најавио пред шампионат после неће поштовати. Да ли је то оно што желимо и да ли је то пут до успеха? Сматрам да је то пут који доводи до оваквих бесмислица и великих неправди.

Да ли је селектор свестан како се осећа особа која је на тако некоректан начин изиграна и којој је директно обезвређена титула стечена дугогодишњим радом? Ако није, увек постоји могућност да се призна и исправи грешка, а ако јесте, онда није учињена грешка само изостављањем шампионке из екипе, већ много раније, самим избором селектора.

Решење је свакако да се за селекторе пронађу особе које ће објавити јасне критеријуме којих ће се придржавати, а сталном комуникацијом са потенцијалним репрезентативцима током целе године, избећи спорне ситуације и неправедне одлуке до којих све чешће долази.

Тужно је што се нико од наших шахиста не оглашава, себично се водећи логиком „нисам ја угрожен“, не схватајући да већ сутра неко од њих може да доспе у овакву ситуацију. Додатни проблем је и тај што овакво понашање не наилази на осуду код челних људи у Савезу, већ је њихово немо посматрање и неоглашавање знак одобравања и подршке. Очигледно је да одређеном кругу људи није у интересу да се јасно дефинишу критеријуми који би се поштовали, већ им је боље да своје место у репрезентацији изборе наклоношћу моћних, уместо за шаховском таблом где би требало то да постигну.

За крај, желим да поручим Адели и свим младим шахистима да искрено верујем да ће једном доћи време да своје место у репрезентацији стичу победама за шаховском таблом. До успеха и шампионске титуле стиже се својим радом и добром игром, а не вољом селектора.

Бобан Богосављевић, велемајстор